Sex, lies and videotapes

Definicija ljubavi
2007/08/31,16:10

Pošto je vikend, prelazimo na laganije teme! Od ponedeljka idemo ponovo na život i sve ono što on nosi... za sada hajde da uživamo u lakšim i lepšim pričama o ljubavi, sa puno romantike, patetike, suza, smeha, radosti i tuge :) 

Ljubav je emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću. Ljubav prema drugoj osobi uključuje osećanje nežne privrženosti, zaokupljenost njenom ličnošću, zainteresovanost za njene potrebe, želje i misli, nesebičnu brigu za njenu sreću i strasnu želju da odnosi budu što prisniji. Udaljenost ili privremena razdvojenost od voljenog objekta može da rasplamsa osećanje ljubavi.

Postoje, u zavisnosti od objekta, brojne vrste ljubavi: roditeljska, partnerska, sinovljeva, religiozna, narcistička, bratska itd. Potreba za ljubavlju može biti neurotička, sadistička, mazohistička. U psihoanalizi označava libidinalnu strast, istovremeno nežnu, bestelesnu, s jedne, ali i telesnu, čulnu, s druge strane; infantilnu i zrelu; normalnu i abnormalnu, koja je uvek usmerena ka pribavljanju intenzivnog zadovoljstva. Sigmund Frojd (Freud) osećanju ljubavi pristupa sa razvojnog gledišta. Prvi vid ljubavi je primarni narcizam. Sa uspostavljanjem odnosa prema objektima, ego će nastojati da se svakog prijatnog objekta domogne i unese ga u sebe. (Dalje)

Tenisač koji se nije uvrijedio jer je gospodin
2007/08/25,19:26

ČLANAK JE PREUZET SA SAJTA ZAGREBAČKOG JUTARNJEG LISTA U CELOSTI I DELO JE NOVINARA MILJENKA JERGOVIĆA

Novak Đoković                                                             
                                                                           
                                                                           

                                                                       
Na dodjeli nagrada najavili su ga kao Hrvata. Ovaj mu je savršeno mirno odgovorio: 'Ja nisam iz Hrvatske, nego iz Srbije. Nema veze, ne ljutim se. To je ionako isto'  

                                                      
     

             

U polufinalu turnira u Montrealu Novak Đoković pobijedio je Rafaela Nadala, da bi u finalu dobio i samog nepobjedivog Rogera Federera. Nije to bilo iznenađenje jer je prije Montreala Novak ipak bio četvrti igrač svijeta, ali jest bilo čudo jer koji god čovjek pobijedi Federera, napravio je čudo koje se može mjeriti s osvajanjem Roland Garrosa.        
                                                                           
                                                                           
Naime, Švicarac je ono što su bili malobrojni u povijesti sporta - Borg, Edwin Moses, Sergej Bubka, možda Pietro Menea - onaj s kime se drugi ne mjere, pa će u njegovoj eri svaka rang-lista počinjati tek od drugoga mjesta.                                                                    
                                                                                                                                                    
Pobijediti Federera znači učiniti nešto po čemu će te tvoja generacija doista pamtiti. Zato je, metaforički govoreći, Roger Federer, osim što je najusamljeniji, i najnesretniji tenisač današnjice: jedino se njemu ne može dogoditi čudo da pobijedi
Federera.                                   
                                                                          
                                                                           
A onda se dogodilo to da je na dodjeli nagrada službeni spiker najavio Đokovića kao hrvatskog tenisača. Ovaj mu je savršeno mirno, pristojno i gospodstveno odgovorio: "Ja, naime, nisam iz Hrvatske, nego iz Srbije.    
Nema veze, ne ljutim se. To je ionako isto". Zvučao je taman tako kao da tješi spikera i kao da mu je neugodno što će sad toliki svijet znati da je čovjek pogriješio.                                                        
                                                                           
                                                                           
Pokušajmo zamisliti što bi se dogodilo da su nekog našeg sportaša proglasili za predstavnika Srbije. Taj bi nesretnik za početak morao dati sedam šovinističkih izjava za naše i za strane novine, spomenuti Vukovar i Škabrnju, pa zaključiti kako bi bio sretniji da nije ni osvojio turnir, nego da mu se ovako nešto dogodi.                                          
                                                                           
                                                                           
Ne treba sumnjati da bi se uvrijeđenom sportašu u prosvjedu pridružilo i nadležno ministarstvo, je li vanjskih poslova ili znanosti, to nismo  sigurni, a premijera bi se u intervjuima pitalo kako je doživio "najnoviju provokaciju" iz Montreala. Sigurno ima hrvatskih sportaša, znam barem za dvojicu ili trojicu, koji su gospoda poput Novaka Đokovića, no bi li se i  oni odvažili reagirati poput njega?                                        
                                                                           
                                                                           
Tenis je gospodski sport, u kojem publika ima biti tiho dok se igrač koncentrira. Netko je prije sedam-osam godina, u vrijeme Gorana Ivaniševića, rekao da je upravo tenis, a ne recimo nogomet, sport po kojem se Hrvati razlikuju od Srba. Htio je reći kako Srbi nikada ne mogu biti veliki tenisači jer nisu gospoda. Nema ništa slađe, barem kada je riječ o domoljubnoj oholosti, nego kada nam živi život zvekne šamarčinu.          
                                                                           
                                                                           
Pa nabrajajmo: Novak Đoković, Jelena Janković, Ana Ivanović, i na našu žalost, tu nije kraj! Srbi su u odnosu na Hrvate teniska velesila. Znaju  ti simpatični i pametni momci i te moćne a lijepe cure kako se pobjeđuje i kako se u bijelome sportu biva gospodin. Kao što to, uostalom, zna i Ivan Ljubičić, pa je zato, nakon što je sam samcat osvojio Davis Cup, u Večernjem listu bio na listi najnepopularnijih Hrvata.                    
                                                                           
                                                                           
I onda, možemo li mi Hrvati podnijeti to da su Srbi najednom veća gospoda od nas? Teško, skoro nikako, s mukom, a onda i s ignoriranjem. Pravit ćemo se da tenisa više nema! Ili ćemo dobrome Novaku psovati mater jer je rekao golu istinu, da su Srbi i Hrvati isto. Kad ne bi bili isto, tada bi nas radovao Đokovićev uspjeh.          
Ljubav na mreži
2007/08/22,23:37

Sklapanje poznanstava, prijateljstva i ljubavi on-line

Na Internetu se osoba prvo upoznaje iznutra, karakterno, a u stvarnosti je obrnuto: prvo nas privuče izgled. U to da je svijet prerastao u globalno selo gotovo više nitko ne sumnja. Internet je svojim nebrojenim interaktivnim mogućnostima postao i mjesto gdje se stječu nova poznanstva, prijateljstva, pa i ljubavi. Svakim danom sve je više siteova za upoznavanje ljudi. Hiljade ljudi svakodnevno razgovara na nebrojenim forumima, u brojnim chat sobama u kojima se raspravlja o različitim temama. Sati i sati provode se pred običnim monitorom, makar i u samoći kutka vlastite sobe. Razmjenjuju se e-mailovi, e-razglednice sa srcima, ružama i najromantičnijim ljubavnim porukama... Mnogi još s nevjericom gledaju na sve to pitajući se nije li online romansa samo puko zavaravanje. Tko će umjesto kave s prijateljem ili prijateljicom u omiljenom kafiću radije odabrati samoću u kutku vlastite sobe, odnosno "razgovor" s nekim za koga i ne zna kako izgleda? Pitanje je na mjestu, jer tvrditi da su virtualna prijateljstva i ljubavi uvijek najpozitivniji bilo bi pogrešno! Prigovori poput "pa kako znaš s kim pričaš, kako znaš da ti govori istinu, kako znaš da ti ne laže..." i slični nisu neutemeljeni. virtualni svijet otvoren je i za nepoćudnosti poput lažnih predstavljanja i ismijavanja onih s kojima se priča. Srećom, to su ipak iznimke, a ne pravila.

Internet je samo prvi korak On-line poznanstva, prijateljstva i veze uzimaju sve više maha, ali svakako je potrebno imati mjeru. Višesatni boravci na chatu ili stalno pisanje mailova mogu nas činiti toliko sretnima i euforičnima da počnemo zanemarivati stvarni svijet. To ne bismo smjeli dopustiti jer ćemo prije ili poslije shvatiti da smo ipak nesretni bez ikoga oko sebe. Veza preko Interneta može biti samo prvi korak, tj. jedan od načina upoznavanja, no živa je interakcija ono što ljude nakon toga još više zbližava i održava. Anonimnost je prednost Netko će reći da je anonimnost u virtualnoj komunikaciji nedostatak, ali to može biti i prednost.

 (Dalje)

Zaljubljenost....pa pri tome na poslu!!
2007/08/21,22:43

Bizzz love

Generalno, mislim da je to jako zajebana stvar!

Dakle nikada mi se nije desilo do pre neki dan, da gledam u nekoga i gledam i gledam, radim mesecima zajedno i onda dođem tek tako na posao, upalim komp i ponovo pogledam i shvatim....jebote, pa ja sam se zaljubio u osobu koja radi sa mnom a da toga nisam ni bio svestan!

Pakao....počinje panika, konvulzije, opsesivna stanja i šta dalje... Najgore od svega je što se zreo čovek pomeri za 180 stepeni i zabrine se kako to da neko ko mu je ispred nosa danima, neko o kome praktično zna sve, jer živi po 10tak sati zajedno bio neprimetan sve baš do jutros? Zajebana je ta ljubav inače, a u ovako delikatnim situacijama kada trebaš da budeš cool i održis profi nivo - vrrlo teško. No, hajde da danas za to okrivim sinoćnu kišu i jutarnju sparinu :) tako ću mirnije spavati....

 

 Sutra imam jedan surprise za sve. M.

Majski dan 1994-te
2007/08/21,00:40

Danas je padala užasna kiša! Počelo je sve sasvim bezazleno...

Jutro je osvanulo sparno ali mirno. U Beogradu je bilo sve po starom. Ulice su već od ranih jutarnjih sati vrvele od ljudi. Zaposleni su šetali, nisu radili. Nisu imali šta da rade. Studenti su šetali, nisu učili. Nisu imali šta da uče. Penzioneri su sedeli na klupama u Tašmajdanskom parku. Tek za njih nije bilo ničega. Stari i već istrošeni trolejbusi su se valjali od Kalemegdana do Crvenog krsta. Bilo je puno ljudi u njima. Bili su nervozni i napeti. Pomislio sam da je sve ovo što se danas dešava već viđeno, deja vu.

Bilo je to proleće pre petnaest godna... Šetao sam Palićkom ulicom, koja je išla od centra grada pa sve do kraja, kraja…panonskog mora. Bilo je jako toplo. Uniforma mi je bila topla i rešio sam da podvrnem rukave kako bih se bar malo osvežio. Torba me je žuljala na ramenu i bila je jako teška. Na njoj je bio i katanac i metalna poluga.

- Unutra je vojna tajna - pomislih. Pa šta! I pištolj koji sam nosio na desnom kuku je počeo da mi smeta. Morao sam da obavim posao zbog kog sam bio poslat ali mi se nije radilo. Šetao sam ulicama i predivnim bulevarima. Subotica se kupla u toplom i radosnom majskom suncu.

 - Jako si lep, hoceš sa nama na piće - dobaciše dve devojke koje su prolazile pored mene. - Ih, mađarice! - pomislih - stalno su napaljene. Nasmejao sam im se i nastavio dalje.

Prolazio sam pored pekare. Jedna baka radila je u njoj. Poznavala me je. Sedam meseci sam kod nje kupovao pecivo skoro svako jutro. Na zidu iza nje visila je Titova slika. Bila je ponosna sto hrani 'vojsku i otadžbinu'. Bila mi je draga i simpatična. Na njenom licu se videlo da je imala jako težak život. Svaka bora na njenom licu pokazivala je patnju kroz koju je prošla. Svaka seda vlas me je upozoravala na njene godine i slabost od bolesti koja je bila sve jača. Iskoračio sam van, dok je ona nešto pričala na mađarskom. Kasnije sam shavtio da je ostalo jos 30 forinti kusura koje sam zaboravio na kasi.

Čizma me je stegla i mislio sam da će mi kapilari pući. Vena se na toploti raširila i počeo sam skoro da hramljem. Prošao sam pored velike crvene zgrade. Ekonomski fakultet. Bio sam oduševljen. Gomila mladog sveta je stajala u grupicama i razmenjivala papire i knjige. Neprimetno sam prošao dalje. Izvadio sam iz gorenjeg levog džepa svoje košulje paklicu Marlbora i zapalio cigaretu. Jak duvan mi je parao grlo, ali mi je prijalo.

Seo sam u caffe Art u centru grada i vesela Ana me je pozdravila. - Tašek, Mili, 'oćeš espresso sa šlagom i mineralnu sa gasom? - Znala je već napamet moju porudžbinu. Zamolio sam je da mi donese i dnevne novine. Otrčala je veselo za šank i vratila se sa jutarnjim izdanjem Magyar Szo. - Ana, bre, pa što me zezaš, znaš da nisam mađar - sada mi je ovo bilo već simpatično. Vratila se sa Politikom u ruci. Srknuo sam topli espresso i zapalio novu cigaretu. Povukao sam dim i smešeći joj se ispustio ga kroz usta. Sa druge strane ulice videh svog školskog druga Bojana, on je služio vojni rok u vojnom odseku Subotica. Primetio me je i stvorio se na metar od mene.

- Matori, otkud ti u gradu ovako rano? - Idem za Beograd, nosim im neku hitnu posiljku za Generalštab - odgovorih mu sada već polunervozno jer nisam hteo da napustim grad a i shvatio sam da kasnim na voz. -Ajde mi, majke ti, ponesi dve majce, poslaće mi ih majka, nemam više šta čisto da obučem od civilne garderobe. Odmahnuh rukom - Znam, trebaće ti kofer kad budeš napuštao vojsku.

U vozu mi se kondukter prijatno nasmešio i pozdravio me. I on me je znao. Putovao sam tri puta nedeljno na ovoj relaciji. - Opeta hitna pošta, jel? - upita sa smeškom na licu, iskreno i neiskvareno. - Ako ti kažem, morao bih da te ubijem, to je vojna tajna - odgovorih mu kroz šalu, koja je uvek usledila posle njegovog pitanja. Uzeo sam torbu i otišao u caffe kupe sa popijem nešto hladno. Zapalio sam cigaretu i srknuo malo od Fante. Pištolj mi se zakačio za stolicu i u afektu htedoh da ga tresnem o pod. Ali naravno, to nije priličilo.

Izasao sam na Beogradskoj stanici.

U Beogradu je bilo sve po starom. Ulice su već od ranih jutarnjih sati vrvele od ljudi. Zaposleni su šetali, nisu radili. Nisu imali šta da rade. Studenti su šetali, nisu učili. Nisu imali sta da uče. Penzioneri su sedeli na klupama svuda po gradu. Tek za njih nije bilo ničega. Stari već istrošeni tramvaji vukli su se sporo uz Nemanjinu ulicu.

Ušao sam u zgradu Generalštaba i najavio se pukovniku Popoviću. Otišao sam na XII sprat. Ušao sam u zadimljenu kancelariju. - Gospodine pukovniče, dozvolite da Vam predam hitnu pošiljku komadanta treće mehanizovane brigade iz Subotice! Pukovnik mi je prišao, otkopčao desno dugme na košulji i izvadio zapečaćenu kovertu. Otvorio je kovertu i izvadio mali ključ koji je stavio u katanac i otvorio torbu. Izvukao je veliku tamno žutu kovertu koja je bila zapečaćena crvenim voskom sa grbom vojske na sredini. - Desetaru, možeš da ideš, kući, u kasarnu, kako želiš, slobodan si 24 sata.

Dok sam izlazio iz kancelarije čuo sam pukovnika kako u telefonsku slusalicu viče: "Dajte uzbunu i mobilišite ceo region, agresor je opet počeo da pravi sranja!" - Oh, Bože - pomislih - opet će izbiti rat, i Bosna je došla na red…

Moj najdraži prijatelj me je čekao ispred zgrade u dogovoreno vreme...

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu